Plavi pojas

Milica trenira aikido. Kad bejasmo u Kraljevu, išli smo da je gledamo na treningu. Njene publike, vala, beše koliko i sportista: osam stolica zauzesmo. 

Pred kraj trenigla poče da pristiže ekipa mlađih. I jedna devojčica u plavom kimonu sede na slobodnu stolicu do Matije. Kao stranca, ovlaš ga pogleda, a Matija to krajičkom oka uoči, pa smesta, ko oparen, ko da ga grom pogodi, skoči,  jednu sestru i jednu tetku preskoči, te sede na prvu slobodnu stolicu, uzvrativši devojčici otud, s bezbednog odstojanja, mrgodnim, prkosnim pogledom. (Ajd ponovi to još jednom, čik, napustiću prostoriju!) Na koga li je takav, ne znam, da od ženskog sveta beži glavom bez obzira; ne smeju ga cure pogledati, a kamoli neka da ga dira.

Oni od nas što sve propratiše i mi što se naknadno obavestismo zacenismo se od smeha. A nije šala, zadirkivali smo ga, plavi pojas ima mala: mogla bi te složiti ko panta pitu, ko vola u kupusu da te umlati. Bolje ti se, sestriću, podalje držati.