Bratić me na vratnici čekao, da idemo u bioskop. Kad mu se primakoh, kašljucnuh, jer sam  malo požurila, pa se zadihala. -- Kašlješ? -- upita me preneraženo (i jedva se uzdrža da ne korakne unazad).
-- Opušteno, more, nije to što misliš.
Objašnjavam posle majci kako treba izbegavati kontakte s ljudima koji putuju za Beograd. 

-- Pa i ti ideš svaki dan -- dobaci otac. 

-- Ja? Ja već nekoliko dana ne idem (u izolaciji sam; i to baš da njih ne bih ugrozila). 

-- I večeras si namerno jela ovde (u kuhinji, s njima za stolom), a stalno jedeš u sobi.
Nasmejah se. A i nije smešno. Gadno vreme nastupa. Otac ćerki više ne veruje, bratić tetki, dete majci... Svi su potencijalni prenosioci korone; u panici čovečnost nam tone.