Sestrić se popeo na merdevine, guli stiropor sa zida, renovira sobu, jednu za početak. Neko pomenu da bi babi mogli srediti prostoriju u suterenu, ako se ne bude bunila. Šta fali, rekoh. I ja bih u svom podrumu živela, kad bih imala pare da ga sredim.

-- Pa možda ćeš imati -- reče sestrić optimista.

-- Ako mi padnu s neba.

-- Dobro, srediće tvoja deca! -- optimizam ga nije napuštao.

-- Moja deca? -- zapanjih se. (Otkud mi? Kad i kako da ih rodim? Kad da ih odgajim? Moja deca, koja nisu ni u planu, a kamoli začeta... Ako bi se i rodila, koliko treba da odrastu, pa zarade, pa da grade, renoviraju...? A šta će meni taj podrum i prostor uređen po mom ukusu za dve decenije?! Tad će mi drugi spremiti apartman od dva metra bez geometra.)

-- Što? Nikad se ne zna -- ne odstupi on od svoje ideje.

Hoće da mi nasluti neku muku.