22. jul2021.
Ja sinoć utvrdim da veza na fiksnom nije prekinuta. Prekinem i odem za svojim poslom.

Majka danas: Što nisi prekinula vezu?

Ukućanin (majka, otac, sestra): Kazanče prazno! Je li toliko teško da se lupi? (Naše kazanče se puni tek kad ga tresneš, a nekad neko zaboravi na taj vandalski trik.)

Ja piškim, vidim da nema vode, tresnem kazanče, ono se napuni dok operem ruke, pustim vodu, opet tresnem kazanče i odem.

Otac, svaki put kad se sprema da iznese đubre, stojeći pred otvorenom kantom: Pa kad napuniste?! Samo ja nosim đubre!

Ja, kad vidim punu kantu i raspoložena sam da je ispraznim: privežem kesu, odem do kontejnera i bacim. Kad nisam raspoložena, ćutim.

Ne lupam u sva zvona, ne vičem u megafon, ne očekujem zahvalnice i ordene. Ne pravim od komarca magarca, ne okrivljujem, ne osuđujem, krivicom ne opterećujem i malecki banalan čin ne veličam.