Malo-malo pa se negde povede razgovor o mojim godinama.
- A što ste vi razmatrale moje godine? - pitam sestru, što mi je razgovor sa sagovornicom prepričala.
- Ma pitala nas šta radite...
(Aha: Šta ti rade sestre? A ti odmah: Ova jedna vida rane pošto navršila pola veka... Onda se prisutni zagrcnu vinom ili zadave prasetinom...)
Dakle, prvo sledi šok pa provodadžisanje.
- A lepo izgleda... Izvini što pitam, a je li slobodna?
- Jeste - tako sestra misli. (A nikad nisam bila. Nek i ne postoji taj suđeni, al' svi putevi ka meni njime su presečeni.)
- Imam ja ujaka, 69. godište...
- I ne pominji - sestra se nasmejala. (Zna ona da ja ne pitam ni ko je ni šta je, ni odakle je, ni šta ima od škole... U najboljem slučaju odlučno odmahnem rukom.)
Elem, snajka, ako mi je do takvog đuvegije, mogu ja sama po staračkom domu da proberem. Spusti desetak godina bar, pa možemo da pregovaramo. (Lažem, jašta, džaba i da je dvadeset leta manje.)
Нема коментара:
Постави коментар